Lumea nije nastala iz poslovnog plana. Nastala je iz jedne neugodne situacije.
Kupio sam ogrlicu za rođendan osobi do koje mi je stalo. Nije bila jeftina — barem se meni tako činilo. Izgledala je skupo, blistala je u izlogu, prodavač je rekao „srebro“ i ja sam platio bez pitanja.
Tri tjedna kasnije javila mi se s fotografijom. Lančić je bio tamnozelen, a koža ispod njega blago nadražena. Rekla je to pažljivo, kao da se ispričava što uopće spominje. To me pogodilo više nego sam novac.
Što sam saznao kad sam počeo kopati
Otišao sam natrag u trgovinu. Ispostavilo se da „srebro“ znači sloj debeo nekoliko mikrona preko mjedi. Dovoljno da preživi izlog, premalo da preživi ljudsku kožu.
Tada sam otkrio da većina onoga što se kod nas prodaje kao nakit dolazi iz istih nekoliko tvornica, s istim tankim slojem i istom sudbinom. Razlika između komada od 15 i komada od 60 eura često nije u materijalu, nego u tome tko ga je uvezao.
Nakit ne bi trebao biti nešto što se sakrije u ladicu nakon mjesec dana.
Prva narukvica
Krenuo sam s jednim komadom, za istu osobu, kao ispriku. Trebalo mi je nekoliko mjeseci učenja, pokvarenih pokušaja i dosta pročitanog prije nego je izašlo nešto što sam se usudio pokloniti.
Nosi ga i danas. To je i dalje najbolji test koji imam.
Što se od tada nije promijenilo
Radimo u malim serijama jer drugačije ne stignemo. Svaki komad prođe kroz ruke prije nego ode u kutiju. Ako nešto ne bismo poklonili nekome svome, ne ide u prodaju.
Materijali su uvijek napisani do kraja — ne „srebrne boje“ nego 925 srebro, ne „zlatno“ nego debljina pozlate. Ako nešto ne možemo stajati iza toga, radije to ne prodajemo.
Nije to velika filozofija. Samo ne želimo da itko dobije onu poruku s fotografijom koju sam ja dobio.